MIT O HOFMANU

Deo Pogovora Adama Ranđelovića iz knjige Hofmanijana

Mera slobode

Period stagnacije, kojim se obično opisuju dve decenije sovjetskog života od početka vladavine Leonida Brežnjeva sredinom šezdesetih, pa sve do kraja kratkog mandata u ulozi predsedavajućeg predsedništva Vrhovnog sovjeta Konstantina Černenka 1985, svoj odraz na filmu našao je u odbacivanju „eksperimentalnih“ (ono što se uglavnom naziva autorskim filmom) praksi, i potpunom okretanju filmske produkcije u smeru „masovnosti“.

Ekonomska i socijalna kriza zahtevala je potragu za „novom samoidentifikacijom“, što je filmske radnike neminovno vodilo „obraćanju nacionalnoj književnoj klasici i šire – tradiciji visoke nacionalne kulture i njenim nosiocima“, kako to primećuju Margolit i Špagin u Velikoj ruskoj enciklopediji. 

Taj je proces započet veoma uspešno, raskošnom adaptacijom Rata i mira (1966) u režiji Sergeja Bondarčuka – biće to prvi sovjetski film nagrađen Oskarom. Mihalkov adaptira Čehova i Gončarova, Hejfic – Čehova i Turgenjeva, Gajdaj snima 12 stolica…

Baš kao i krajem dvadesetih, početkom tridesetih godina, sledi okretanje žanrovskom filmu, dok je aura književne klasike zgodno odisala izvesnom bezazlenošću – u svakom slučaju, taj materijal je naizgled bilo lakše kontrolisati.

U odluci Centralnog komiteta Komunističke partije Sovjetskog Saveza O merama za dalji razvoj sovjetske kinematografije iz 1972, de facto se dolazi do zvaničnog zaključka da filmovi određenih „umetničkih tendencija“ ne samo da nisu ideološki pogodni, već su i naprosto neisplativi.

Aleksej German će sedamdesetih snimiti svega dva filma (od čega će jedan, Проверка на дорогах, odmah završiti „na polici“). Kira Muratova – takođe dva, i takođe će jedan biti ostavljen da čeka Perestrojku. Larisa Šepitko gine u saobraćajnoj nesreći, a Genadij Špaljikov, scenarista, reditelj i pesnik, istinski tvorac čarobne, idealne filmske verzije epohe odmrzavanja (koja je došla nakon Staljinove smrti, a prethodila periodu stagnacije), obesiće se na svom dugačkom crvenom šalu u naselju za pisce u Peredelkinu kod Moskve, u sobi broj šest (vidi: Anton Pavlovič Čehov).

A Tarkovski? On je krajem 1974. mučio ozbiljnu muku s Ogledalom. Dvadeset verzija montaže ga nisu zadovoljile, dok je na zatvorenoj projekciji film doživeo oštru kritiku predsedavajućeg Goskino Jermaša, koji je u besu izjavio: „Mi imamo slobodu izražavanja, ali ne baš do ove mere!“

Ogledalo nije dobilo prvu kategoriju distribucije, što je značilo ne samo manji broj kopija (84 umesto nekoliko stotina), već i ozbiljno skresan autorski honorar, koji je pritom još dodatno očerupan na račun poreza i penala za višak potrošene trake.

Pošto su u Goskino odbili sve njegove dalje predloge (nudio je adaptaciju Idiota Dostojevskog i Piknik pored puta braće Strugacki), Tarkovski se zadužuje i odlazi da živi na selo, u Mjasno, u kući koju je tek predstojalo urediti.

Hofmanijana 

Na selu ga neočekivano kontaktiraju iz estonskog filmskog studija Talinfilma, sa ponudom da napiše scenario po „nečemu od Nemaca“. Andrej Arsenijevič prihvata posao zbog para, ugovor je potpisan krajem februara, a rok za predaju teksta mu je određen za prvi avgust 1975. Isprva se dvoumi između Hofmana i Josifa i njegove braće Tomasa Mana (za Tarkovskog isticani, voljeni, i zasigurno bliži sopstvenom etičko-estetičkom senzibilitetu nego što je to Hofman).  

I potpuno je razumljivo što ovo čudesno spasenje Tarkovskog nešto preterano ne impresionira, te se on uglavnom ne bavi ama baš ničime, osim, povremeno, opravkom kuće. Pije, naravno, a i sin mu nedostaje. Takođe, bole ga leđa.

(Evo, sedim na plus četrdeset u Beogradu, mučim ovaj pogovor, mučim sebe, ne znam kuda idem, i zadovoljan sam što me još uvek barem ne bole leđa. Potpuno Vas razumem, Andreje Arsenijeviču – rad je teror, novac je štrokav.)

Scenario se prvi put spominje u dnevniku Tarkovskog tek 30. aprila, drugi put će sevnuti 3. juna: „Nešto mi ne ide ovaj scenario. Nemam konstruktivnu ideju“. Drugog jula konstatuje da bi za mesec dana trebalo da preda gotov tekst, a nema napisan niti jedan redak.

Hofmanijana će ipak biti završena 19. oktobra. U Talinu scenario prihvataju bez promena, insistiraju da Tarkovski sam režira taj film, nude mu čak i da u nekom trenutku postane umetnički direktor Talinfilma (Tarkovski je zadovoljan, to bi moglo da mu donese neke pare). Imaju ideju da uključe zapadnonemačke koproducente.

Goskino – kao centralno filmsko telo od kog zavisi finalna odluka o puštanju projekta u pogon – isprva ima svega par primedbi: „Tamo gde bez punča ne može da stvara i gde izgovara reči u zdravici o nespoznatljivosti sveta“. Nakon dva meseca, pak, menjaju mišljenje i javljaju Talinfilmu u pismu da nisu zadovoljni scenarijem i da od projekta neće biti ništa. Kažu da Tarkovski nije dobro obavio zadatak koji mu je bio naručen. 

Ta priča vremenom je za Andreja Arsenijeviča prerasla pragmatizam sopstvenog nukleusa. Već u emigraciji, nakon poslednjeg završenog filma (Žrtvovanje), uveliko bolestan reditelj i dalje mašta da snimi Hofmanijanu. Čak je pronašao i producente iz Nemačke. U ulozi Hofmana je video Dastina Hofmana (zaista).

Navodno je taj projekat hteo 1981. da ponudi u Jugoslaviji. 

Od svega toga će, na kraju, ostati samo scenario, objavljen u osmom broju časopisa Iskustvo kino za 1976. godinu. To je trebalo da bude neka vrsta utešne nagrade za Tarkovskog; slučaj Andreja Rubljova – kada je objavljivanje scenarija „poguralo“ film u produkciji – neće se ponoviti. 

To, doduše, neće sprečiti glavnog urednika Iskustvo kino, Jevgenija Surkova, da se hvali kako je upravo on zapravo branio Hofmanijanu pred već spomenutom vagicom za merenje slobode Jermašom. 

Ogledalo za Hofmana

Trećeg jula 1975. Tarkovski ovako u svom dnevniku opisuje plan konstrukcije budućeg teksta: „Jasno je da je jedan sloj – on sâm, njegova bolest, njegove nesreće, ljubav, smrt. Drugi – to je svet njegove mašte, onoga što još nije napisao, komponovao (to su i njegova dela, ali i Glukova i Hajdnova). On kao da pronalazi spas u svojim fantazijama. Štaviše, to je njegova kuća, njegov zamak, njegova citadela. Za njega nema života na ovom svetu i on mu nije potreban. Likova ne bi trebalo da bude mnogo (u Hofmanovoj liniji priče), oni ne bi trebalo da formiraju svoju priču, oni moraju da budu razlog za pojavljivanje fiktivnih likova, razlog stanja u kom ovi mogu da se jave“…